Једног лепог пролећног дана негде средином тридесетих година прошлог века догодило се у Бајиној Башти чудо невиђено. Стицајем околности, велика ливада у Лугу, сеоском насељу које се у то време простирало између Бајине Баште и реке Дрине, постала је аеродром.
Догађало се и раније да се после завршетка Првог светског рата, појави по неки авион који би пролетео преко Бајине Баште или евентуално направио један-два круга па би одлетео даље. Међутим тога дана је било очигледно да авионом нешто није у реду. Морао би овде да направим једну малу дигресију како бих читаоцима дао извесно објаашњење у вези ондашње авијације. Старије, који памте та времена да подсетим а млађима некако да објасним како је изгледала ондашња авијација. Били су то мали двокрилни једномоторни авиони са два седишта, предње за пилота а задње за извиђача. Оба седишта су била одозго на трупу авиона тако да су и пилот и извиђач седели до појаса у трупу авиона а горњи део тела им је био напољу. Да би се заштитили од ваздушног струјања на себи су имли дебеле кожне блузе, кожне капе и заштитне наочаре. Ако би упоредили данашње млазне авионе који лете хиљаду километара на сат. Тада су се ти и такви авиони углавном називали ареоплани. Ето такав је био и авион који се тог пролећног дана појавио изнад Бајине Баште. Правио је кругове у пречнику читаве бајинобаштанске котлине. Значи, од моста на Дрини па у круг испод околних брда према Дрини и босанским брдима. Било је очигледно да пилот покушава да пронађе погодно место за атерирање.
Међутим , како је авион правио те своје кругове и наравно све се више спуштајући ка земљи тако се на улицама Бајине Баште повећала маса узбуђених грађана. Сви су били на улици. И старо и младо, па чак и жене а ко памти зна да су оне у то време биле углавом везанее за кућу пословима у домаћинству и гледањем деце, па нису имале времена за улицу.
Улица и кафана су углавном биле за мушкарце а жене су ту привилегију имале само када их мужеви изведу. Како је авион правио своје кругове изнад Бајине Баште и тиме мењао правац лета, тако се мењао и правац кретања бајинобаштанских грађана. Тамо, овамо, час према Дринском мосту, час према Пилици, па онд доле према Црвици. Био је то један незабораван стампедо. Јурњава је трајала све док се авион није усмерио према месту изабраном за слетање. Била је то напред поменута ливада у Лугу на којој је иначе било и фудбалско игралиште спортског клуба „Тара“ Бајина Башта. Сва срећа што на игралишту није било никаквих трибина. Постајало су само два пара статива за голмане а публика је зе време утакмице седела на трави.
Онда је дошло до самог спуштања авиона. Пилот је узео правац негде одозго од пута за Рачу, значи од старог воћног расаданика па доле према путу од Бајине Баште ка Дрини, одн.Перућцу.Авион је у ниском лету прелетео куће Кафеџића и Савића, додирнуо точковима горњи део фудбалског игралишта, па је наставио да се креће(рула) преко игралишта и стигао до пута за Дрину. Meђутим, како су са обе стране пута постојали канали за одвод воде, авион је прешао канал са горње стране пута и то само са предњим точковима који су се прешавши пут по ширини зауставили у каналу на доњој страни пута, а у горњем каналу остао је онај задњи мали точакна репу авиона. И ето авиона смештеног тачно целом ширином пута. Наравно, све је било пропраћено облакомпрашине пошто онда још није било асфалтних путева. У томе је пристигла и маса бајинобаштанских грађана. Био је то заиста гротескан призор. Стоји авион препречивши целу ширину пута. Полако се диже прашина коју је авион подигао са макадамског друма. Стоји забезекнута маса бајинобаштана, наравно, на “пристојном растојању“ од чудне направе која је “сишла с неба“. Седе у својим седиштимапилот и извиђач, свакако срећни што су се живи спустили на земљу. У међувремену, пристигли су на лице места и представници власти: срески начелник, председник општине и наравно, жандарми како су се онда званично звали униформисани полицајци. Пилот и извиђач су се полако извлачили из својих седишта. Настало је поздрављање, загрљаји, честитање на успешном приземљењу. Тек онда су грађани нагрнули према авиону.
После поздрављања, формирана је колона на чијем челу су били авијатичари, заједно са представницима власти, а за њима грађани Бајине Баште. Тако су сви стигли до хотела “Европа“ где су пилоти заједно са градским званичницима поседали за столове испред хотела. Онда је срески начелник уставши иза стола подигао чашу и наздравио “јунацима нашег неба“ и пожелео им заслужен одмор у нашем граду. Потом се обратио грађанима и замолио да се сада разиђу јер и пилоти треба да се одморе после тешког и ризичног приземљења. Рекао је још да ће пилоти остати у Бајиној Башти неколико дана да би сачекали војне механичаре и специјални камион који ће и њих и авион одвести за Београд. Потом је устао један од пилота и видно узбуђен поздравио грађане. Рекао је да им је и трчање бајинобаштанских грађана које су они запазили приликом кружења њиховог авиона била својеврсна подршка у њиховом ризичном маневрисању.
Тако је Бајина Башта наредних неколико дана преживела у знаку авиона и авијатичара. Ми, дечурлија, били смо по читав дан поред авиона, наравно изузев времена које се морало провести у школи. Нисмо баш могли прићи уз сам авион пошто се уз исти стално налазио по један жандарм. Одморени и освежени авијатичари су постали “звезде бајинобаштанског неба“. Обично су седели пред хотелом “Европа“ или су увече прошетали коорзоом по главној улици, што је представљало велику радост за бајинобаштанску младеж, за девојке посебно.
После неколико дана стигли су из Београда војни механичариса специјалним великим камионом и једним путничким аутомобилом. И ето опет новог доживљаја за децу која су нетремице посматрала све те активности око припремања авиона за утовар и транспорт. Морам рећи да нас је мало и растужило када су са авиона скинули крила и ставили их на под камиона по дужини поред авиона. Није то више био онај “наш авион“ коме смо се дивили док је кружио изнад Бајине Баште. Овако без крила изгледао нам је некако огољен и тужан.
Када је све било готово, дошао је час поласка. Опет се на истом месту скупило доста грађана и наравно, највише деце. Градски званичници су се поздравили са пилотима и авиомеханичарима који су поседали у путнички аутомобил. Потом су један иза другог, напред камион са авионом, а иза њега путнички аутомобил, кренули пут Београда и то правцем преко Љубовије и Шапца. Свакако су изабрали тај правац како би избегли успоне и кривине правцем преко Ужица и Ваљева. Све је било пропраћено срдачним махањем са обеју страна и узвицима “срећан пут и “живели наши авијатичари“. Бајинобаштанска деца су мало дуже од старијих стајала поред пута широко отворених очију, машући рукама и са сетом изговарајући нешто у знак поздрава.
Читав тај дивни догађај, посматран наравно из садашње перспективе, неодољиво подсећа на једну емисију Радио-Београда која се периодично давала пре пар деценија, а тема је била пролазак поштанских кочија кроз једну од старих србијанских вароши на “Цариградском друму“ који је дуж Србије повезивао западну Европу са Малом Азијом. Кочије су кроз ту варошпролазиле ваљда једанпут у петнаест дана, а поред поште коју су носиле, возиле су и по неколико путника. Иначе, те поштанске кочије су у то доба имале популаран назив “дилижанса“, а њихов наилазак и кратак боравак у вароши представљао је највећи догађај. Грађани, старији и млађи, сјатили би се испред зграде поште где су кошијаш и пратиоци предавали и преузимали пошту, а у неким варошима се мењала и коњска запрега. Путници из дилижансе су се за то време одмарали у оближњој кафани, а они, ти путници, постајали би главна места посматрања окупљених грађана, јер, међу путницима из дилижансе било је и оних који су, европски обучени и говорећи неким непознатим језиком, путовали из далеке Европе у неке још даље непознате земље.
Када би кочије кренуле грађани би још дуго стајали и ћутећи гледали за њима, да би се онда из уста неких од грађана отео тужан узвик са уздахом “оооооде дилижанса“ што је иначе, у поменутој емисији изговарала њеним препознатљивим гласом прослављена глумица Мира Ступица.
Аутор: Мијодраг Мијо Димитријевић