Можемо ли у кризним временима да научимо лекције које ће нам користити када све ово прође? Како криза може да нам помогне да се боље снађемо, организујемо и ојачамо?
Колико брзо и неприметно живот може да се промени сведоци смо последњих недеља, када се у нас уселио немир и страх за сопствену али и судбину свих људи око нас. Један, прилично дуго познат вирус, успео је својом мутацијом да изазове пандемијску кризу и размере заразе које су из темеља пореметиле свет и посебно економску активност. Више није ни важно где и како је све почело и да ли је вирус део нечијег специјалног рата или завере.
Нисмо ни слутили колико се све брзо мења а ванредна ситуација постаје као редовна. Иако је неколико недеља пре избијања коронавируса у Италији све изгледало невино испоставило се да је враг однео шалу. Све до тренутка када су прве сумње у инфекције стигле у наше суседство, скоро нико није ни схватао ствар озбиљно. Одбијали смо да мирујемо код куће, да носимо заштитне маске и рукавице и поштујемо социјалну дистанцу од два метра. Али, када смо чули прве сумње а потом и истините званичне податке о томе да су вирусом инфицирани људи из нашег суседства, почела је да се увлачи најпре блага а потом све јача паника. Прве жртве, са именима која познајемо, додатно су ојачале зебњу.
У таквим критичним тренуцима показујемо наше право лице и природу. Бивамо уплашени и постајемо себични па из једне крајности лако прелазимо у другу. Типичан пример такве хипокризије јесте онај када очекујемо да нека власт физички затвори границе нашег простора (било државне, општинске или месне…) те да нашим људима из иностранства, или Београда забрани да дођу кући. Све под изговором како ће нас придошлице заразити!?
Страх има велике очи и то јесте природно, али зар у страшним временима није потребно показати људску и хуманију природу и из љуштуре страха изаћи и помоћи слабијима и немоћнима. Добар пример за то јесу хуманиратарне акције, помоћ старијима и разне волонтерске акције каквих је било и у нашој средини. Црвени крст се по том питању добро организовао и функционисао. Било је а има их још увек и веома позитивних примера корпоративне друштвене одговорности локалних привредника и појединаца и то јесте за сваку похвалу.
И када смо код привредника треба скренути пажњу и на насушну потребу размишљања о томе шта ће бити са локалном привредом после кризе са коронавирусом? Да ли ико размишља о томе? Како ће неке врсте пословања као што су угоститељство, производња и прерада опстати ако их криза буде исцрпела до краја? Подстицајне мере Државе нису ни издалека довољне за све а многи неће испунити услове за добијање државних дотација за спас. Време је да се и о томе неко озбиљније и темељније замисли и потражи решења пре него проблеми искрсну.
И напокон, једна од добрих ствари која се десила у доба коронавируса у нашем атару јесте то што је силан народ из велеграда нахрлио у планинске и долинске викендице нашег завичаја. У првим данима ванредног стања тражиле су се викендице за вишемесечни најам а за цену се није питало. Они, који су могли да плате дугорочан боравак далеко од урбанизације, организовали су како одмор тако и рад из природе. Већина објеката за смештај туроста има солидну инфраструктуру и покривеност интернет сигналом, тако да се дани у самоизолацији употпуњују радом од куће и одмором у природи – истовремено. Ред би био да из овог примера извучемо поуку и размотримо идеје око унапређења туристичких капацитета а не да туризам, као врло просперитетну делатност, остављамо на милост и немилост стихији.
Редакција ББН