Статистике неумитно потврђују да десет најтраженијих занимања данашњице уопште нису постојала пре једне деценије. Да ли то значи да ми данас школујемо 90% деце и младих за занимања која још не постоје и која ми уопште не познајемо? Да тачно тако – тврди чувени и признати педагошки експерт Ранко Рајовић који је недавно у нашем крају боравио и одржао одлично предавање.
Предавање на „карту вишка“: Пуна сала у ОШ „Коста Тодоровић“
Сала Основне школе „Коста Тодоровић“ у Скеланима била је препуна приликом недавног гостовања Др Ранка Рајовића када је одржао предавање на тему „IQ детета родитељска брига“. Предавање је било намењено широкој публици, али су међи присутнима били углавном просветари и педагози из Скелана и Бајине Баште. Организатор овог посећеног и корисног предавања било је нетом оснповано Српско културно-просвјетно друштво „Осат“ чији председник Душко Манадић је поздравио присутне и обећао још сличних корисних предавања, трибина и културно-просветних догађања.
Ову прилику искористили смо за краћи разговор са професором Рајовићем који је ексклузивно за читаоце нове серије „Бајинобаштанских“ одговорио на неколико питања и појаснио суштину његових ставова, размишљања и савета о образовању, васпитању и одрастању.
Пуно проблема имамо у праћењу развоја деце. Ми сада када пратимо децу, нове генерације видимо шта се дешава. Учитељи нам говоре да је свака генерација мало слабија у односу на претходне две генерације. Како то видимо? Не могу да седе, не могу да пишу, не могу да читају, не могу да рачунају, концентрација кратка. знате како деца данас уче, десет минута и не могу више, следи пауза. Па опет десет минута и не могу. То се описује као нови поремећај који се зове хиперпажња.
Због чега је то тако – питали смо Др Рајовића?
То је проблем окружења. Значи сад неурофизиологија покушава да да одговор шта се десило у мозгу, зато што је мозак наше деце другачији него наш. Неке регије мозга су смањене у односу на наше. То значи да је нешто из окружења утицало на развој, сада видимо шта је то – недостатак кретања. То је јако важно да родитељи схвате. Жива бића која немају кретање то су биљке немају неуроне док жива бића која се крећу то имају, а најсложенији нервни систем има човек. По тој аналогији ми смо жива бића за кретање. Сада и знамо из медицинских истраживања да се мозак највише развија од друге до пете и до седме године. Шта је посао детета? да се креће, да трчи, да се врти, да се преврће, да се пење, да се спушта а не да седи и да гледа тв и да игра видео игрице. Нису проблем видео игрице ако дете игра пола сата или сат времена а онда иде три сата да се истрчи. Проблем је када дете игра два три, четири сата и престане да се креће. Значи нове технологије јесу добре али су опасне. Оне могу да заробе дете и онда дете игра игрице по два три сата. Моји пријатељи са факултета који имају децу школског узраста, су пратили децу како би видели када је телефон активан. и дошли смо до резултата да је телефон активан од један до два у ноћ или од један до три, што значи да деца устану када родитељи спавају. Ово родитељи морају да знају.
Др Рајовић на предавању у Скеланима
Где онда почињу проблеми?
Ми имамо проблем када дете уђе у вируелни свет то је као дрога. Оно ће слагати родитеље, што значи да морамо да пазимо. Граница треба да буде радним днима пола сата и викендом сат времена. Ако дете игра игрицу пола сата, онда напољу у парку мора да проведе сат вемена или ако игра игрицу сат времена, два сата треба да проведе напољу како би компезовао ту штету што је седео. Морам да нагласим да мозак брзо реагује на промену окружења, нажалост погрешно реагује и онда имамо проблем. То је значи основе НТЦ програма развој мозга то је први део програма.
Други је развој способности за учење. Нова открића показују да мозак напамет не може да ради или ради јако тешко. Дете мора да понови лекцију више пута неколико дана и опет заборави. Онда се појављује неурофизиологија и ту је НТЦ програм где сам дао нека објашњења како мозак учи. То значи да морамо у школи да покренемо регије мозга које уче а не да учимо напамет. То је потпуно друга филозофија учења. У принципу деца морају да уче да мисле. Да повезују информације. Зато што од тога звиси будућност. Долазимо до важног податка, од десет најтраженијих занимања ако гледамо данас у свету девет није постојало пре десет година. То практично значи спремамо децу за занимања која још не постоје и шта је функција школе, да учимо дете да мисли или да зна напамет? Наравно, размишљање и мишљење су приоритет а никако репродуктивно знање и бубање напамет. Дете почиње да мисли пре школе, што значи да морамо почети са неким посебним програмима да активирамо мисаоне процесе, још од вртића.
Обзиром на све наведене проблеме и сложеност питања одрастања, који би сте савет могли да дате родитељима?
Да гледају да им дете до шесте године живота буде спретно и окретно. И да буде мршаво. Питала ме једна мама на предавању, јел то значи да се виде ребра? Може и то. Значи спретно и окретно дете. Јер дете које трчи које скаче, које се врти преко гране, испод гране, преко потока мора да мисли о кретању и тако развија мозак. Ако седи цео дан неће повезати регије мозга. Ово морам да кажем, пошто предајем у Словенији на факултетима у Копру, Љубљани на педагошким факултетима где сам радио велика истраживања, У неким вртићима у Словенији, поновио сам то и у Србији нека деца од четири године и то доста њих, преко 50% не могу да скоче у назад. Онда ме колега питао на факултету какве то има везе. Ја сам онда рекао, па ако дете не може да скочи у назад са четири или пет година, он у школи неће разумети математику о минусуодносно неће моћи да савлада зато што покрет формира мозак и нервне путеве а у тим путевима су мисаони процеси.
Постоје бројне теорије о значају наслеђа и атавизма за психо-физички развој младих. Шта Ви мислите колико је пресудна генетика а колико окружење?
Генетика је важна 100% као потенцијал. А тај потенцијал развија се 100% зависи од окружења. значи то је 100% генетика и 100% окружење, па ме студенти често питају како мислите 200%. па то не може да се сабира. Значи, генетика је потенцијал а развој зависи од окружења. Ако се окружење мења, мења се и озак наше деце, значи да ми орамо да се прилагодимо окружењу и да мењамо планове и програме и у школама и у вртићима а то иде јако споро и цену на жалост плаћају деца. Морају реформе брже да се раде. Јер како се окружење мења морамо брзо да реагујемо да спремамо ту децу а не да чекамо неке развојне сметње, дислексија, дисграфија, јер то су проблеми који су настали због окружења на које нисмо припремили децу.
Разговарала
Данка Гојгић Радовановић